Нова Варош је педесетих и шездесети година имала само један клуб у колективним спортовима, ФК Златар. Пошто су у тим годинама биле веома популарне међуопштинске игре на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, омладина Нове Вароши је живела за дане одржавања МОСИ. Град је наступао у фудбалу и у атлетској дисциплини, у зависности како се ко показивао у којој дисциплини.

Шездесетих година општину Нова Варош почео је представљати рукомет и одбојка. ФК Златар је представљао Нову Варош у фудбалу, док је рукомет и ишао као секција, која је била сачињена од просветих радника и понеког омладинца који је имао склоности ка рукомету. Тако се почело све више причати о рукомету, вероватно због близине Прибоја, који је био у првој лиги Југославије.

Седамдесетих година у Новој Вароши се почиње све више играти баскет и кошарка. Успехом наше репрезентације у Љубљани сва омладина махом се заљубљује у кошарку. Тад се почиње ићи на МОСИ са фудбалом, кошарком, рукометом, одбојком мада још увек једини клуб у Новој Вароши је био фудбалски клуб. Људи из општине нису много хајали што нема неких резултата, одприлике они су се тад такмичили која ће општина бити најмасовнија по броју играча, а не по броју медаља.

1974. године оснива се кошаркашки клуб „Златар“, где се направила екипа од у то време добрих баскеташа, и укључила се у лигу у најнижем рангу такмичења. Одигране су четири утакмице на отвореним теренима, и како екипа није имала ниједног двометраша видело се да не може тако даље, и иступили су из даљег такмичења.

1975. године на наговор неколицине заљубљеника у рукомет, и већине омладинаца из тог кошаркашког клуба, као и пар људи из општинских структура, оснива се рукометни клуб „Златар“. Момци су били високи, здрави, јаки али неуки у рукометној вештини. Оснивањем рукометног клуба настају невоље, јер сви желе да играју а нико не зна, а уз то нема нико ни да им покаже, јер да је имао бар један професионални играч да им нешто покаже било би много лакше. За тренера се поставља Јеврем Пуцаревић, који је био на ДИФУ у Сарајеву. Гледао је рукомет и учио. Тада је предавао Физичко у основној школи, али је био заљубљен у рукомет, па је одмах изабрао најспособније омладинце и пионире и укључио их у рукометни клуб.

Почеле су припреме и тренинзи на неком испуцалом бетону. Једина срећа је била што је град имао трикотажу која је направила дресове,гаћице и тренерке, а фабрика обуће „Гумара“ давала је патике, лопте за тренинг су биле већином гумене, и по нека кожна, али била је велика једва се могла ухватити у једну руку, тако да по киши се хватала и додавала са две руке, јер је била клизава.

Те 1975, године у Чачку, треба да се играју квалификације за попуну друге српске лиге, група запад. Да би се што боље припремили и занали како да се понашају на тим квалификацијама дошли су на идеју да ангажују човека из Сјенице који су већ имали клуб у тој лиги, а он је био и рукометни судија и он је водио „Златар“ на квалификацијама у Чачку.

Настављен је рад са још већим еланом. Одигравале су се пријатељске утакмице са Сјеницом, Ужицем, Пожегом али су сви они били велики клубови за „Златар“, јер су побеђивали са великом разликом. У Нову Варош долази Драган Лазовић из Крушевца, дифовац, и ради у Д.Т.В Партизан, региструје се за рукометни клуб „Златар“ и почиње да тренира са осталим играчима. Он је био рукометаш и почео је свима показивати чари рукометне игре. Те године „Златар“ се Ужицем, Сјеницом Металац-Краљево,Типопластика-Горњи Милановац итд., и тада се избирио за опстанак у лиги. Све више омладинаца је прилазило рукометном клубу.